Džingis-kan

S korica:

Krajem avgusta 1227, kad se ugasio život onoga ko je u to vreme bio neosporni gospodar najprostranijega carstva na kugli zemaljskoj, jedna reč, ciglo jedna reč vredela je više od svih ostalih na svetu: tajna.

Letopisci su smatrali da je veliki kan nezgodno pao s konja i da se od tog pada nikad nije oporavio. Poslanik pape Inoćentija IV, Pjano dei Karpini, koji se iz Mongolije vratio 1247, izveštava da je kana udario grom. Drugi, pak, tvrde da je ispio otrovni napitak koji mu je poslužila jedna suložnica.

No nema nikakve izvesnosti u pogledu uzroka njegove smrti.

Već mesecima iznuren, predosećajući da već stoji jednom nogom u grobu, džingis-kan Temudin je sazvao svoja dva prisutna sina i najvernije poručnike da im izloži svoje zaveštanje i dade poslednje preporuke. Nekoliko dana kan se zadržavao u dugim razgovorima sa svojim vernim pristašama. Glavna njegova briga odnosila se na rat i prilike u carstvu. Pre svega, stalo mu je bilo da bez sukoba sredi pitanje svog naslednika kako bi obezbedio nastavak vlasti. U jednom su svi bili saglasni: prikriti predstojeći kraj velikoga kana bio je kako prvenstveni zadatak, tako i apsolutna nužnost. Politika je još tada iziskivala falsifikovanje činjenica.

Pred carskim šatorom u zemlju je zabodena sulica ukrašena crnim filcom, s šiljkom nadole – znak da se suveren razboleo. Naokolo je raspoređena gvozdena straža. Niko, pod pretnjom da će istog časa biti ubijen, nije smeo da ude bez izričnih naređenja. Otpočela je velika zavera ćutanja. Potrajaće tri meseca.

Temudinu je tad bilo oko sedamdeset godina. Kosa i brada još odavno su mu osedele. Došavši da opkoli Ningsju, utvrdenu prestonicu carstva Sjisja, naroda Minjak, protiv kog je ratovao duže od godine, kan se povukao na drugu obalu Žute reke, nedaleko od Velikoga zida, na uzvisinu blizu izvora reke Vei gde je našao svežinu, znajući već tada da će se pridružiti svojim junačnim precima na onome svetu…