Krug na četiri ćoška

S ovitka:

Za knjige Bogdana Bogdanovića kažu da su uvek izvan uobičajenih serija. Doista, pisac se i ovog puta upustio u gotovo neverovatnu avanturističku potragu za okultnim obrascima utopijske svesti. Zabasao je u pradavne demonološke spekulacije orfejaca i pitagorejaca koji su verovali da njihov liturgijski znak kyklos tetragonos, opisan oko zajednica, gradova, država može garantovati rajsku sudbinu na zemlji ili, utešno, bar na nebu. Dalje pretrage vodile su ka Sokratu i Platonu (na čijim se neimarskim kružnoćoškastim idejama Bogdanović zadržava s posebnim zadovoljstvom), da bi se za-tim nastavile, i preko neopitagorejaca, gnostičara i manihejaca pristigle do Jovana Bogoslova, Avgustina, Al-Mansura, pa i do Dantea, do Filareta, Mora, Rablea, Stiblina, Roberta Bertona, sve do Svifta, do baroknih crtača i vojnih graditelja i, najzad, i do socijalista utopista.

U neobičnom i riskantnom poduhvatu, Bogdanoviću je svakako pripomoglo i lično graditeljsko mistično iskustvo, ali mu je na ruku išla i njegova šokantna imaginacija, uvek spremna da bez ostatka razoruža skepsu čitaočevu. Primamo, tako, kao nešto sasvim prirodno, kad Bogdanović bez ustručavanja protegne diskurs »o okultnom poreklu pitagorejskih utopija na dve i po hiljade godina i, još od prvih stranica svoje knjige, uvede u dijalog dvojicu konspirativnih beogradskih ponoćnih šetača, pitagorejce u dijaspori, razočarane pitagorejce, doduše. Jedinstveni tractatus daemoniacus, među čije paragrafe nisu slučajno zalutali ni Rable ni Svift, naseljen je ne samo ličnim autorovim jezičkim drskostima, već i tajanstvenim, ali na svoj način i mudrim metalingvističkim demončićima koji, kao što znamo, obično prate njegove tekstove i izlaganja. Pa i to je razlog, pored ostalog, što se ova zapanjujuća knjiga o nekom drugom i drukčijem, ili čak o nekom trećem čitanju sveta čita ne samo lako, već i sa retkom, ustreptalom radoznalošću.