Gospođica

Roman Gospođica prati lik, život i sudbinske puteve Rajke Radaković ali i misao da je život neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Suprotstavljajući se toj neumitnoj sili koja “nagriza, buši, kida i rastvara” sve što postoji, Gospođica se, u stvari, suprotstavlja samome životu.

Život Rajke Radaković protekao je u znaku jedne strasti – ljubavi prema novcu. Ali, Rajka nije građena kao tip tvrdice, izmedju ostalog i zbog toga što Andrić kao pisac nije bio sklon stvaranju tipova. On, u stvari, uvek naglašava posebnost svake ljudske sudbine, a za Rajku će posebno podvući da je mimo drugih ljudi, „kruška divljakuša“, kako za nju kaže njena tetka.

Rajka, međutim, nije uvek bila takva, tvrdičluk nije rezultat njene prirodne predodređenosti, već proizvod okolnosti i životnih prilika. Do svoje petnaeste godine, ona je bila poput ostalih svojih vršnjakinja. Tada se dogodila tragedija u njenoj porodici: otac joj je bankrotirao i ubrzo potom umro, ostavivši svojoj kćeri strašan samrtnički amanet da podredi svoj život štednji i da nemilosrdno brani svoje interese. Od toga časa, Rajka počinje polako da se menja, postaje kruta, gruba, neosetljiva i prema sebi i prema drugima. Sa očevim slomom, srušio se čitav Rajkin svet i sve će u njenom budućem životu biti fiksirano u tom tragičnom trenutku. Samo se ponekad u Rajki, čija je egzistencija potpuno ogoljena i svedena, javi emocija, ali je ona, u skladu sa zavetom datim ocu, guši i odbacuje. Jedino će Rajkin ujak, dajdža-Vlado, uspeti da prodre kroz njen oklop. On je opseda kao oličenje potpuno drugačijeg principa i odnosa prema svetu nego što je njen. Rajkin odnos prema ujaku dvostruk je: ona ga voli i boji ga se, jer joj on čitavim svojim životom pokazuje da se može živeti i drugačije. On predstavlja njeno trajno „najnežnije i nastrašnije osećanje“. Dajdža-Vlado, međutim, tragično umire mlad i kao da time učvršćuje Rajkino stajalište.