Pozorište i njegov dvojnik

• knjiga ima posvetu na predlistu

S ovitka:

Pozorište i njegov dvojnik pre je vizija pozorišta nego teorija pozorišta; to je polemičko maštanje o mogućnostima scene, a ne strogo određivanje novih scenskih pravila. To je, zapravo, jedna “otvorena” rasprava o pozorištu, mobilna, sveobuhvatna i stoga u detaljima na izgled neprecizna. Međutim, kad se s dovoljno se pažnje prate te poetske vizije, kad se pohvataju konci Artoovih proširenih metafora, kad se odoli lepoti njegovog jezika i kad se sredi obilje slika, onda se naknadno, tačku po tačku, može da rekonstruiše teorijski stav ništa manje dosledno sproveden od aristotelovskog stava, na primer. Ali Arto nije suv teoretičar, otud i lepota njegovih tekstova; on je pesnik koji se vrlo paradoksalno bavio pozorišnom teorijom umesto da je pisao za pozorište. On je pobunjenik koji dovodi u pitanje ne samo francusku pozorišnu tradiciju već čitavu zapadnu pozorišnu tradiciju, koncepciju pozorišta koja je, po njemu, od samog početka bila pogrešna. Jer, po Artou, pozorište, zapadno pozorište, nije zaboravilo svoje početke, naprotiv, ono zna za njih, ono samo nastavlja jednu pogrešno započetu tradiciju koja od svog rođenja nije ono što bi trebalo da bude. Moderno pozorište nije negacija ili zaboravljanje, to je izvitoperavanje jedne na Zapadu nikad ostvarene, ali jedino autentične koncepcije pozorišta.