Istorija pozorišta

Pozorište je najeluzivnija od svih umetnosti i stoga je izučavanje njegove prošlosti opterećeno mnogim ograničenjima i neizvesnostima. Čezare Molinari u svojoj Istoriji pozorišta, prvoj sveobuhvatnoj knjizi te vrste kod nas, svestan je teškoća razmatranja najvažnijih oblika scene, ali je voden ambicioznom namerom da i pozorište prošlosti tumači kao živo zbivanje, a ne kao ugasli trag života, usamljeni podatak u moru zaboravljenih scenskih trijumfa.

Tražeći korene pozorišne umetnosti u ritualima drevnih civilizacija, Molinari ispituje njen razvoj u otvorenim teatrima Grčke i Rima, na ulicama i trgovima srednjovekovnih gradova, u crkvama, na dvorovima, u igralištima velikih evropskih gradova od renesanse do danas, a tu sliku rasta, krize i protivrečja dopunjuje scenskom tradicijom Dalekog istoka i najvažnijim osobitostima savremenog teatra. U pozorišnom činu Molinari vidi stremljenje jednog vremena, njegov sistem vrednosti, radosni doživljaj zabave. Prošlost pozorišne umetnosti predočava u kontekstu razvoja ostalih umetnosti, u svojim ideološkim osnovama i sociološkim dimenzijama. Pozorište se u ovoj knjizi razotkriva kao osobeni estetski domen, kao amblem pojedinih društava, kao medijum simbolizacije kolektivne samosvesti i mesto ostvarivanja socijabiliteta pojedinca, kao umetnički čin i javni gest, komunalna ili klasna institucija, mesto sanjarenja, čežnje i zaborava, ali i vid oneobičavanja svakodnevice i prevazilaženja stvarnosti. Bogatstvo slikovnog materijala nije puki ukras ove knjige već upečatljiva dokumentacija i uporište Molinarijevog istoriografskog metoda.