Spisi iz filozofije umetnosti

S korica:

U prirodi i umetnosti bit teži, pre svega, da se ostvari ili prikaže pojedinačno. Zato se najveća strogost forme pokazuje u počecima obe; jer bez ograničenja se ono što je bezgranično ne bi moglo pojaviti; da nema strogosti, ne bi moglo biti ni blagosti, a jedinstvo se može osetiti samo posredstvom zasebnosti, podvajanja i opreke. Stoga je na početku stvaralački duh sasvim izgubljen u formi, nedostupan, zatvoren, pa čak i u krupnom još opor. Ali što više uspeva sve svoje obilje da sjedini u jednom stvorenju, to više, postepeno, popušta njegova strogost, a tamo gde je sasvim izgradio formu, tako da u njoj zadovoljen miruje i sebe samog dokučava, on se, tako reći, razvedrava i počinje da se kreće u vidu blagih linija. To je stanje najlepše zrelosti i procvata, gde je čista posuda dovršena, prirodni duh se odvaja od svojih spona i oseća svoje srodstvo sa dušom. Kao kroz blagu jutarnju rumen, što se uzdiže nad celim likom, navešćuje se prispeće duše; još je tu nema, ali se za njen doček sve priprema tihom igrom nežnih pokreta; krupni obrisi se rastaču i ublažavaju, prelazeći u meke; umilno biće, ni čulno ni duhovno, nego nedokučivo, širi se iznad lika i priljubljuje uz sve obrise, uz svaki treptaj njegovih delova. Ovo, kako rekosmo, neuhvatljivo, a ipak, svima osetno biće jeste to što jezik Grka označava nazivom haris, a naš ljupkošću.